Mislio sam da sam jak... dok nisi otišla.
Spustio sam štit, pustio te bliže,
a ti si me spustila sve niže i niže.
Mislio sam da sam jak, da sve znam,
a sad u ogledalu stojim sam.
Svaki kut ovog stana na te miriše,
a ja te zovem, al' tebe nema više.
Tražim te svuda, u svakoj toj sjeni,
al' ostala je rupa duboko u meni.
Svi mi kažu: 'bit će bolje, daj samo vrijeme',
a vrijeme bez tebe je samo teže breme.
Tonem, a nema tko da me spasi,
sve što sam gradio sada se gasi.
Navikao sam da me netko voli,
a sad me ova tišina boli.
Vrati se k meni, jer gasnem polako,
bez tebe ne umijem disati nikako.
Ležim u mraku, a san mi ne da mira,
svaka uspomena polako me razdira.
Pijem da zaboravim tvoj glas,
al' svaka čaša vrati te u taj čas.
Najgore nije što boli svaki dan,
nego što si bila moj jedini san.
Sad znam što znači izgubiti sve,
kad onaj koga voliš kaže, ne.
Svi mi kažu: 'bit će bolje, daj samo vrijeme',
a vrijeme bez tebe je samo teže breme.
Tonem, a nema tko da me spasi,
sve što sam gradio sada se gasi.
Navikao sam da me netko voli,
a sad me ova tišina boli.
Vrati se k meni, jer gasnem polako,
bez tebe ne umijem disati nikako.
Posljednji put te zovem, čuješ li me?
tonem sve dublje, a ti me ne vidiš, ne.
Spasi me, spasi, dok još imam glas,
prije nego me proguta ovaj zadnji čas.
Tonem, a nema tko da me spasi,
sve što sam gradio sada se gasi.
Navikao sam da me netko voli,
a sad me ova tišina boli.
Vrati se k meni, jer gasnem polako,
bez tebe ne umijem disati nikako.
Navikao sam da me voliš... a sad sam sam.
