Znaš šta nitko ne pita?
Kako su ti noći.
Pitaju "kako si?" ne čekaju odgovor,
svaki "dobro sam" je mrtav razgovor.
U istoj sobi sanjam i sumnjam,
pola sebe gradim, pola rušim sam.
Kad padnem, svi su tu, da gledaju,
kad krenem gore, svi nestaju.
Ne pravdam se više, skratio sam priču,
pustit ću da zore za mene viču.
Sam sam brojio sate do zore,
sam sam gasio svoje noćne more.
Svi bi moju zoru, nitko moje noći,
lakše je suditi nego mi pomoći.
Kad jednom svane, kasno je svima doći...
svi bi moju zoru, nitko moje noći.
Otac je šutio i radio za nas,
ja sanjam snove koje nije smio na glas.
Mama mi u glasu čuje kad sam prazan,
pa šalje "jesi jeo?" umjesto "budi snažan".
Vršnjaci se žene, kupuju stanove,
ja u podstanarskoj sobi čuvam snove.
Možda kasnim, al' moje nije prošlo,
sve što je moje, meni je i došlo.
Sam sam brojio sate do zore,
sam sam gasio svoje noćne more.
Svi bi moju zoru, nitko moje noći,
lakše je suditi nego mi pomoći.
Kad jednom svane, kasno je svima doći...
svi bi moju zoru, nitko moje noći.
Jednom kad svane, a svanut će, znam,
prvi ću mami kupiti miran san.
One što su gledali kako padam
pozdravljam iz zore koju im ne dam.
Svi bi moju zoru, nitko moje noći,
lakše je suditi nego mi pomoći.
Kad jednom svane, kasno je svima doći...
svi bi moju zoru, nitko moje noći.
Svi bi moju zoru... nitko moje noći.
Zora ne dolazi svima u isto vrijeme.
Ali dolazi.
