Kiša pada

Jedan kišobran, dva ramena.

Kiša pada preko grada,
ti se stisneš uz mene sada.
Pod kišobranom složen korak,
i dan više nije gorak.
Prolaznici gledaju čudno,
a ja te čuvam, mirno, budno.
Niz rukav mi voda curi,
al' nitko od nas ne žuri.

Ne moraš ništa reći,
kišobran će sam k tebi preći.

Nek' kiša pada, nek' lije,
jedno rame mokro, a drugo nije.
Kišobran nagnem, tebi bliže,
a kiša samo do mene stiže.
Kažeš mi da nisam normalan,
a ja sam samo tebi stalan.
Godinama, ista ruka,
i ista mokra, slatka muka.

Svoj kišobran uvijek zaboraviš,
al' ja znam, ti se samo praviš.
Prošlo je već deset zima,
i dalje isto rame prima.
Sjedneš u auto, suha, cijela,
a meni mokra košulja bijela.
Upališ grijanje, pa me koriš,
a znam da iz ljubavi govoriš.

Ne moraš ništa reći,
kišobran će sam k tebi preći.

Nek' kiša pada, nek' lije,
jedno rame mokro, a drugo nije.
Kišobran nagnem, tebi bliže,
a kiša samo do mene stiže.
Kažeš mi da nisam normalan,
a ja sam samo tebi stalan.
Godinama, ista ruka,
i ista mokra, slatka muka.

Nije to žrtva, nije ni dar,
to je samo naša mala stvar.
I kad budem hodao uz štap,
na tebe neće pasti ni kap.

Nek' kiša pada, nek' lije,
jedno rame mokro, a drugo nije.
Kišobran nagnem, tebi bliže,
a kiša samo do mene stiže.
A danas si ti pokisla,
tek sad sve ima smisla.
Dva ramena, a jedna kiša,
i ljubav nikad nije bila tiša.

Jedno rame mokro...
a drugo nije.