Nismo se rastali

Nekad si čekala budna do dva,
sad samo okreneš se, iz sna.
Nekad smo se ljubili kad je crveno,
sad šutimo i kad je zeleno.
Ne pamtim kad sam ti čuo smijeh.
Ne pamtim. I to mi je najveći grijeh.
Ništa nije puklo, ništa nije palo,
samo je, jednog dana, nešto stalo.

Isti stol, isti kauč, isti stan,
samo nas je sve manje svaki dan.

Nismo se rastali, samo smo prestali,
i negdje između nas smo nestali.
Nitko nije vik'o, nitko plak'o,
samo smo se gasili, polako.
Spavamo pod dva pokrivača,
a šutnja je od svega jača.
Ti si tvoja, ja sam svoj,
i nitko više ne kaže: „Moj."

Prošla nam je godišnjica u srijedu,
i mislili smo da je sve u redu.
Sjetila si se tek u petak,
i rekla: „Ovo je kraja početak."
A ja sam se nasmijao: „Ma nije",
i upalio TV, k'o i prije.
Sjedili smo tako, svatko u svom kutu,
i nitko se nije maknuo, ni minutu.

Isti stol, isti kauč, isti stan,
samo nas je sve manje svaki dan.

Nismo se rastali, samo smo prestali,
i negdje između nas smo nestali.
Nitko nije vik'o, nitko plak'o,
samo smo se gasili, polako.
Spavamo pod dva pokrivača,
a šutnja je od svega jača.
Ti si tvoja, ja sam svoj,
i nitko više ne kaže: „Moj."

Kad smo prestali? Tko je prvi stao?
Nisam primijetio. Nisam ni znao.
Al' ako se ljubav gasi polako,
možda se i pali, isto tako.

Nismo se rastali, samo smo prestali,
i negdje između nas smo nestali.
Nitko nije vik'o, nitko plak'o,
samo smo se gasili, polako.
Večeras sam ugasio ekrane,
gledao te k'o one prve dane.
Jesmo li prestali, ili samo stali?
Reci mi... dok nam još nešto fali.

Nismo se rastali...
samo smo stali.