Mi smo nekad bili oni

Mi smo nekad bili oni,
što ne čuju kad zvoni.

Na stanici klinac i cura,
ona mu ruku u džep gura.
Jedna slušalica, dva uha,
a cijela je ulica gluha.

Prođe tramvaj, prođe treći,
a oni stoje u svojoj sreći.

Mi smo nekad bili oni,
što ne čuju kad zvoni.
Jedna pjesma, dvije glave,
i noći duge i plave.
Sad prođeš, k'o da je sve u redu,
a ja stojim, k'o na ledu.
Gledam ih, i nešto me peče,
k'o da je opet naše veče.

Išli smo do zadnje stanice,
i natrag, k'o da nema granice.
Nismo čuli kišu, ni ljude,
ni kako se svi čude.

Prođe tramvaj, prođe treći,
a oni stoje u svojoj sreći.

Mi smo nekad bili oni,
što ne čuju kad zvoni.
Jedna pjesma, dvije glave,
i noći duge i plave.
Sad prođeš, k'o da je sve u redu,
a ja stojim, k'o na ledu.
Gledam ih, i nešto me peče,
k'o da je opet naše veče.

Htio bih prijeći cestu,
i reći im: stanite na mjestu.
Al' dođe tramvaj, i odu,
k'o kamen bačen u vodu.

Mi smo nekad bili oni,
što ne čuju kad zvoni.
Jedna pjesma, dvije glave,
i noći duge i plave.
I nek' nikad ne postanu mi,
dvoje stranaca, ja i ti.
Nek' ostanu uvijek oni,
što ne čuju kad zvoni.

Mi smo nekad bili oni...
što ne čuju kad zvoni.

Nikome ne pričam o tebi,
samo noći i ja.