Idi

Šest ujutro, kolodvor, kiša,
i svaka riječ je od prošle tiša.
Pet godina stane u jednu torbu,
i nitko više ne vodi borbu.
Rekli smo sve što se reći dalo,
i ništa nije pomoglo, ni malo.
Zadnji zagrljaj, i miris kose,
i tvoje oči, što nešto prose.
I kažem ti, dok me grlo steže,
dok nas još nešto veže:

Ne okreći se, samo idi.
Nek' moje suze nitko ne vidi.
Okreneš li se, ja ću te zvati,
i neću znati više stati.
Pred tobom je duga cesta,
i u njoj za mene nema mjesta.
Idi, i neka ti dobro bude,
nađi si sreću, i nove ljude.

Na ovom peronu sam te čekao
prvi put, i ništa nisam rekao.
Nosio sam ti torbu i tada,
kroz pola ovoga grada.
I opet šutim, k'o onog dana,
a u meni puca neka brana.
I penješ se, korak po korak,
a svaki je, ljubavi, gorak.
I kažem ti, dok me grlo steže,
dok nas još nešto veže:

Ne okreći se, samo idi.
Nek' moje suze nitko ne vidi.
Okreneš li se, ja ću te zvati,
i neću znati više stati.
Pred tobom je duga cesta,
i u njoj za mene nema mjesta.
Idi, i neka ti dobro bude,
nađi si sreću, i nove ljude.

Jedno „ostani“, i ti bi stala,
al' ne bi više nikad sjala.
I zato šutim, k'o da sam kamen,
a u meni gori plamen.

Ne okreći se, samo idi.
Nek' moje suze nitko ne vidi.
Okreneš li se, ja ću te zvati,
i neću znati više stati.
I nisi se okrenula,
ni okom nisi trenula.
Rek'o sam „idi“, mislio „stani“,
a ti si već na drugoj strani.
Ne okreći se, samo idi...

nek' me nitko ne vidi.