Išao sam sporo

Pakirao sam kofer, sporo, na glas,
da izađeš iz sobe. Da spasiš nas.
Stajao sam, s jaknom u ruci,
a ti si šutjela, u svojoj kući.
Svaku stubu sam sišao sporo,
i osluškivao. Skoro. Skoro.

Nitko ne ide sporo kad ide,
nego kad hoće da ga vide.

Nisam otišao da odem,
otišao sam da me zaustaviš.
Išao sam sporo, da me stigneš,
da samo jednom za mnom vikneš.
Stao sam na uglu, sat vremena,
svjetlo je gorjelo. A tebe nema.
Pustila si me, bez ijednog glasa,
a meni od tad ni dana spasa.

Prošla je godina, i još pola,
nisam te zvao, od ponosa, bola.
I dalje hodam sporo kad prođem
tvojom ulicom. Nikad ne dođem.
Kažu da si sama, i ja sam sam,
oboje čekamo prvi korak. Znam.

Nitko ne ide sporo kad ide,
nego kad hoće da ga vide.

Nisam otišao da odem,
otišao sam da me zaustaviš.
Išao sam sporo, da me stigneš,
da samo jednom za mnom vikneš.
Stao sam na uglu, sat vremena,
svjetlo je gorjelo. A tebe nema.
Pustila si me, bez ijednog glasa,
a meni od tad ni dana spasa.

Jedan korak. Samo jedan korak,
i ovaj život ne bi bio gorak.
Ja sam čekao tvoj, a ti moj,
i svatko je izgubio svoj.

Nisam otišao da odem,
otišao sam da me zaustaviš.
Išao sam sporo, da me stigneš,
da samo jednom za mnom vikneš.
Oboje smo čekali, sat vremena,
ti gore, ja dolje. I nikog nema.
Ponos je bio jači od nas dvoje,
sad je tvoje tvoje, a moje moje.

Nisam otišao da odem...
otišao sam da me zaustaviš.