Idemo kući

Rođendan kod Ive, puna soba,
i jedna riječ viška, u krivo doba.
Ti si izašla, bez jakne, van,
a ja unutra, ljut i pijan.
Glumio sam ponos, deset minuta,
a ti si vani stajala, ljuta.

Izašao sam, bez puno vremena,
i stavio ti jaknu na ramena:

Idemo kući, nije važno tko,
tko je počeo, tko je rek'o što.
Sutra se svađaj, koliko želiš,
večeras samo sa mnom jastuk dijeliš.
Hladno je, i svi nas gledaju,
nek' gledaju, i neka znaju:
da svađa je samo buka,
a ovo, što te drži, moja ruka.

Hodamo kući. Nitko ne govori,
a grad se iza nas tiho zatvori.
Na pola puta, ispod kestena,
uzmeš mi ruku, tiha, smirena.

Izašao sam, bez puno vremena,
i stavio ti jaknu na ramena:

Idemo kući, nije važno tko,
tko je počeo, tko je rek'o što.
Sutra se svađaj, koliko želiš,
večeras samo sa mnom jastuk dijeliš.
Hladno je, i svi nas gledaju,
nek' gledaju, i neka znaju:
da svađa je samo buka,
a ovo, što te drži, moja ruka.

Kad god se opet posvađamo,
nek' netko kaže ono što znamo.
Dvije riječi, i gotov je rat,
i nitko ne pita koliko je sat.

Idemo kući, nije važno tko,
tko je počeo, tko je rek'o što.
Sutra se svađaj, koliko želiš,
večeras samo sa mnom jastuk dijeliš.
Jer kuća nije ni stan, ni grad,
kuća si ti. I to znam tek sad.
Pa daj mi ruku, i nek' je zima,
s tobom sam kući, gdje god nas ima.

Idemo kući...
idemo kući.